Kada vaše lice postane deo predstave
Bend je upotrebio tehnologiju za prepoznavanje lica uživo, koja je tokom koncerta hvatala i analizirala lica posetilaca.
Na poslednjem nastupu, Massive Attack je šokirao publiku tako što je u sam šou ugradio tehnologiju prepoznavanja lica. Kamere su u realnom vremenu snimale publiku, softver je obrađivao te snimke, a rezultati su se projektovali kao deo vizuelnog iskustva. Ovo nije bio diskretan bezbednosni nadzor – vaši biometrijski podaci postali su deo umetničke izjave, bez obzira da li ste na to pristali ili ne.
Društvene mreže su se usijale od reakcija posetilaca. Neki su pohvalili bend što je naterao publiku da se suoči s temom nadzora koju većina izbegava, dok su drugi izrazili nelagodu zbog neočekivanog prikupljanja podataka. Podeljene reakcije potvrdile su da je bend uspeo da izazove upravo ono što je želeo.
Umetnost kao digitalni otpor
Ovaj potez se uklapa u višedecenijsku kritiku kulture nadzora i sistema digitalne kontrole kojom se bend bavi.
Ova provokacija savršeno se uklapa u DNK Massive Attack-a. Bristol kolektiv godinama u svoje nastupe utiskuje političke poruke, posebno na teme nadzora i kontrole. Njihova saradnja sa rediteljem Adamom Curtisom i stalno bavljenje pitanjima privatnosti učinili su ih prirodnim provokatorima za ovakav trenutak.
Za razliku od uobičajene koncertne tehnologije, koja ima cilj da poboljša doživljaj, ovaj sistem za prepoznavanje lica direktno je suočio publiku s realnošću prikupljanja podataka. Bend je učinio vidljivim ono što obično prolazi neprimećeno – vaše lice se snima, analizira i potencijalno čuva u sistemima s kojima nikada niste pristali da stupite u kontakt.
Pitanje pristanka koje niko nije postavio
Ostaje nejasno šta se desilo sa prikupljenim biometrijskim podacima i da li su zabeleženi trajno, što dodatno podiže i umetničku i etičku dilemu.
Massive Attack još uvek nije objasnio da li su podaci sačuvani ili obrisani. Upravo ta neizvesnost pojačava umetničku poruku, ali istovremeno otvara ozbiljna pitanja o opravdanosti sprovodjenja nadzora da bi se kritikovao nadzor.
Publika se, očekivano, podelila po ideološkim linijama. Aktivisti za privatnost ocenili su ovo kao kršenje granica pod maskom umetnosti, dok su drugi videli u tome neophodan šok koji nas budi iz letargičnog prihvatanja prepoznavanja lica u svakodnevici. Obe reakcije potvrđuju da je intervencija postigla svoj disruptivni cilj.
Vaš odnos prema tehnologiji prepoznavanja lica upravo je postao složeniji. Svaka hala, svaki događaj, svaki javni prostor potencijalno beleži vaš lik. Massive Attack je samo učinio vidljivim ono što je do sada bilo nevidljivo – i duboko neprijatno. Pitanje sada nije da li je ovo umetnost ili kršenje privatnosti, već da li ste spremni da se suočite s tim koliko je nadzor postao normalizovan u vašem svakodnevnom životu.
